Jedan od dogadjaja koji su mi se posebno urezali u secanje desio se par dana pre posete vrhovnog komandanta Crvene alijanse. Muskarci, zene, deca, ceo grad se pripremao da ga doceka kako dolikuje. Sve to je doprinelo jos vecim guzvama nego sto je normalno (a saobracajni kolaps je vec dugo bio pocasni gradjanin grada). Pripremala se vojna parada I znog toga su glavni Trg I tri ulice bile potpuno zatvorene za sve, osim za clanove Stranke.
Secam se da sam stajala na autobuskoj stanici vec dobrih 40 minuta ( autobusi svakako kasne po rasporedu). Paznju mi je privukao glasni razgovor izmedju coveka srednjih godina I jedne starije gospodje.
- Ja ne zurim nigde, ne smeta mi. Sta mi vredi sat vremena, vidis koliko ljudi rade. A ne kao oni prosli, rekla je ponosno I privukla svoj ofucani kaput, da se zastiti od vetra,jer mu je ocigledno falilo par dugmica.
- Sta rade? Samo mi recite sta oni to rade? Gospodja ga je pogledala sa nekom mesavinom iznenadjenja I besa.
-Kako sta? Vidis sta su sve izgradili? Pa onda sad ovo, kad su nam pre toliko dolazili? Vidis kako nas sad u svetu vole. Kad je to bilo tako?!
- Gospodjo, ja sam arhitekta koji ovde vise nema posla od kad je njihovo, a mislim da ni vama nije bolje sa penzijom, rekao je smireno, kao detetu koje nesto ne shvata.
- E,pa jesi li u Stranci?
- Ne pada mi na pamet.
- Pa ko ti je kriv, meni je u Stranci I sin I unuci I eno ih u Fabrici. Sta im fali, rekla je trijumfalno.
Covek je vec postajao nervozan, ali se kontrolisao onako kako to samo pristojan covek moze. - Svakog meseca najmanje tri radnika pogine, eto koliko Fabrika brine o tim radnicima I to za mizeriju od plate. Da su ti vasi toliko dobri, ne bi morali da budu u Stranci da nadju posao.
- Ma to samo lazu, a ako I jeste, sto ne paze malo. Posle im kriva Fabrika,kriv Direktor, kriva vlast, rekla je gospodja, kao da brani svog najrodjenijeg, - Tako je bilo I kod onih pre, samo su oni sve pokrali,a narodu nista, samo sebi u dzepove.
Coveku je strpljenja vec ponestalo - Samo me nemojte vuci za jezik, ovo je sve go kriminalac I lopuza, ja nikad nisam bio ni u jednoj stranci, pa sam nekad mogao da radim svoj posao, a kod ovih ne mozes, ne daju ti, to njima ne odgovara, ako si lopuza kao on, to moze. I da ti zamazu oci da ne gledas kako lopatom sebi zgrcu.
Bas u tom trenutku autobus je pristizao na stanicu, dok je gospodja vikala za njim, - Jedan mutivoda, eto sta si ti, mutovoda!.
Dok sam cekala da putnici izadju I da oni ispred mene udju, sa slike na autobusu se kezio On. Veliki Vodja. Vise se I ne secam kada je njegovo ime prestalo da se spominje, ali je bio sveprisutan, kezio se sa autobusa, bilborda, zgrada, naslovnica I televizijskih ekrana. Meni se cinilo da je sve odvratniji sto ga vise gledam, ludacki pogled, debele usne, stomacina I drzanje nekakve kornjace. Ne mozes da ga pogledas, a da ne pomislis, kako li je uopste uspeo da zavede toliki narod. Ali dosta o njemu sada. Posle malo duze voznje, stigla sam na svoju destinaciju, o razgovoru koji sam cula nisam mislila I verovatno bih I zaboravila da nije bilo onog sto je usledilo u narednim danima I nedeljama.
Secam se da sam stajala na autobuskoj stanici vec dobrih 40 minuta ( autobusi svakako kasne po rasporedu). Paznju mi je privukao glasni razgovor izmedju coveka srednjih godina I jedne starije gospodje.
- Ja ne zurim nigde, ne smeta mi. Sta mi vredi sat vremena, vidis koliko ljudi rade. A ne kao oni prosli, rekla je ponosno I privukla svoj ofucani kaput, da se zastiti od vetra,jer mu je ocigledno falilo par dugmica.
- Sta rade? Samo mi recite sta oni to rade? Gospodja ga je pogledala sa nekom mesavinom iznenadjenja I besa.
-Kako sta? Vidis sta su sve izgradili? Pa onda sad ovo, kad su nam pre toliko dolazili? Vidis kako nas sad u svetu vole. Kad je to bilo tako?!
- Gospodjo, ja sam arhitekta koji ovde vise nema posla od kad je njihovo, a mislim da ni vama nije bolje sa penzijom, rekao je smireno, kao detetu koje nesto ne shvata.
- E,pa jesi li u Stranci?
- Ne pada mi na pamet.
- Pa ko ti je kriv, meni je u Stranci I sin I unuci I eno ih u Fabrici. Sta im fali, rekla je trijumfalno.
Covek je vec postajao nervozan, ali se kontrolisao onako kako to samo pristojan covek moze. - Svakog meseca najmanje tri radnika pogine, eto koliko Fabrika brine o tim radnicima I to za mizeriju od plate. Da su ti vasi toliko dobri, ne bi morali da budu u Stranci da nadju posao.
- Ma to samo lazu, a ako I jeste, sto ne paze malo. Posle im kriva Fabrika,kriv Direktor, kriva vlast, rekla je gospodja, kao da brani svog najrodjenijeg, - Tako je bilo I kod onih pre, samo su oni sve pokrali,a narodu nista, samo sebi u dzepove.
Coveku je strpljenja vec ponestalo - Samo me nemojte vuci za jezik, ovo je sve go kriminalac I lopuza, ja nikad nisam bio ni u jednoj stranci, pa sam nekad mogao da radim svoj posao, a kod ovih ne mozes, ne daju ti, to njima ne odgovara, ako si lopuza kao on, to moze. I da ti zamazu oci da ne gledas kako lopatom sebi zgrcu.
Bas u tom trenutku autobus je pristizao na stanicu, dok je gospodja vikala za njim, - Jedan mutivoda, eto sta si ti, mutovoda!.
Dok sam cekala da putnici izadju I da oni ispred mene udju, sa slike na autobusu se kezio On. Veliki Vodja. Vise se I ne secam kada je njegovo ime prestalo da se spominje, ali je bio sveprisutan, kezio se sa autobusa, bilborda, zgrada, naslovnica I televizijskih ekrana. Meni se cinilo da je sve odvratniji sto ga vise gledam, ludacki pogled, debele usne, stomacina I drzanje nekakve kornjace. Ne mozes da ga pogledas, a da ne pomislis, kako li je uopste uspeo da zavede toliki narod. Ali dosta o njemu sada. Posle malo duze voznje, stigla sam na svoju destinaciju, o razgovoru koji sam cula nisam mislila I verovatno bih I zaboravila da nije bilo onog sto je usledilo u narednim danima I nedeljama.
Коментари
Постави коментар