Uvod

I ove veceri, kao I svake druge sedim u svom malenom stanu uz solju caja, gledam neku TV seriju, iako ne znam o cemu se radi, misli su mi daleko. Kao kroz maglu cujem ljude na ulici. Ne mogu da raspoznam sta govore. Govore nekim jezikom koji nije moj. Nikada nece biti moj. A mene misli vode u jednu daleku zemlju.

Nije ona daleko geografski,nije ni mom srcu daleka, samo je mom umu daleka. Ponekad cak osecam kao da je u nekom drugom vremenu, na nekoj drugoj planeti. Nikako da se shvatimo. Ona mene ne shvata, a cesto ne shvatam ni ja nju. A opet je smatram svojom,iako vec dugo to nije. Meni ce uvek biti moja. I boli me sto nece biti zemlja moje dece,a znam da je tako bolje.... za moju decu,ne za zemlju. Ona gubi.....

 Jos uvek cujem vesti iz svoje zemlju I pravim se da me ne pogadja to sto cujem. I cini se da ima tu jos ljudi koji mi nisu strani. Jos manje je onih koji su spremni da govore, a reci vetar nosi. Ostali poginju glavu I cute. Cute ili odlaze kao I ja. Ne bih rekla da odlaze " trbuhom za kruhom",kao nekad, odlaze za zdravim razumom I samopostovanjem. Tamo je to davno u deficitu. Samo je glupost suficitarno dobro.

 Razuman covek bi se zapitao zasto nikako da zaboravim takvu zemlju, cesto se pitam I sama. To je valjda neko ljudsko prokletstvo. Ne nedostaje meni komad zemlje, reka... nebo je i ovde iste boje. Najvise mi nedostaju ljudi.

Vec dugo osecam potrebu da ispricam pricu o tom cudnom mestu, a kako nikoga to ne zanima mnogo, resih da svoja razmisljanja stavim na papir. Dosta vremena je proslo, a subjektovnost gleda na stvarnost kroz neke iskrivljene naocare, zato, citaoce, ne zameri, pisem onako kako se ja secam.